Duša ne korača, ona se šunja


image

Ona je često sedela na prozoru i gledala. Nije izlazila osim u snovima. Duša joj se ponekad šunjala kao po jastuku.
On je bio skitara. Na svakom krovu je znao da baci pogled na mesec i kaže ‘Idem tamo gde me pogled nosi.’
Često sedeći na obližnjem tremu, preko puta gospodjice frajle, uhvatio je njen pogled prema njemu. Sporo dobaci i on, poneku misao koja mu se vrzmala po glavi.
Nije ona tugovala, nije znala ni sta je svet. Svet je bio samo u njoj. A šta bi mu i rekla? Dodji da zajedno sanjarimo. On živi san, šta će mu san bez sna? Pa to je ustvari život!
On je gledao i mislio, ‘Pa ako je život lutanje i sve što imam od zemlje samo ovo pod mojim šapama, ja onda nemam ništa.’
Prišao je jedno veče i rekao, ‘Da li si za ples!’
Ona se iznenadila. Bio je i strah u njoj ali i radost. ‘Ja plešem sama, noću kada niko ne vidi.’
‘I ja plešem samo za sebe, onda plešimo zajedno, svako sa svojom mesečinom.’
I plesali su. Na mesečevom krovu, pomalo usijanom od nekih novih osećanja koje su počele da se stvaraju a nisu znali kako da ih nazovu.
Ljubav, možda.

Advertisements