Kada otvorim oči


image

Nekada davno prošao sam jednom ulicom koja je nosila naziv ‘Neznana’, nigde broja, nigde obeležja. U jutarnjim satima, žagor i graja ljudi. Svako je svakom govorio ‘dobro jutro’, pa i meni neznancu. Otpozdravio sam svakog sa osmehom na licu. Ujutru mnogo ne pričam, teško mi je da govorim, slušam i osluškujem.
„Vi sutra nećete biti na ovom mestu, kod nas!“ -saseče me rečenica dečaka sa slamenim šeširom. Iznenadjen, gledao sam ga nemo. Krupne, iskrene oči su me gledale.
„Ne znam ni ja, a otkud bih ti to znao?“, najzad sam i ja progovorio, pomazio ga po obrazu i spustio se niže u visini njegovih plavih očiju.
„Znam, ja sam tvoja sudbina!“ -reče blagim tonom.
Da, svih ovih godina, putujući i živeći, ta rečenica je bila jedina iskrena i istinita. Dečaka nikada više nisam sreo, ni ulicu a ni ljude.
Znam da kada mi sledeći put bude saopštio istu rečenicu, napisaću na parčetu papira nekoliko reči, uhvatiti ga za ruku i poći tamo gde me bude poveo, tamo gde sam rodjen da bih otišao…

Advertisements