Vreme nije živo pa da umre


image

Kakva je on pisao pisma. Nije da nije ali svaku priliku bi iskoristio da im se javi. Makar sa par rečenica. Tek onoliko da ne brinu.
I ona mu je pisala. I više nego što je stizala od obaveza u kući i nadnjičenja, brige za dete i da se preživi taj strašni rat. Znala je kako mu je. Znala i molila se da samo bude živ i dodje im kući sa fronta. Teška ruska zima, još teže godine bespuća. Za nju i njega, vreme stalo, osim u pismima.
Poslednja rublja na stolu, sveća obasjava malo brasna i vode, ujutru je Bozic. Bez njega, četvrti… Nada poslednja umire. Vreme možda. Njih dvoje nikada. To je često ponavljala.
Jutro, prvi koraci prema pragu i pogled u daljinu. Nema ga.
„Srećan ti Božic, oče moj!“
„Srećan Božic mili moj, gde god da si…“
Samo vetar je čuo reči i odneo ih negde na sever, prema njemu.
On, i tog božićnog jutra u rovu, osluškuje ovoga puta tišinu. Nema granata da pokvare mir. Vetar je prolazio i donosio miris samo njemu znan. I čuo je reči. Da, čuo je i tiho prošaptao.
„I vama, jedine moje…“

Advertisements

5 одговора на “Vreme nije živo pa da umre

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s