… di solito mattina a Firenze


Dugo je proslo od nasih bespuca. U san mi je dolazila svake noci ali nisam mogao da je dozovem. Poslednje sto sam se secao su bile njene uplasene oci u Sarajevu. I sada Firenca. Dvadeset godina nasih zivota, rasutih na neke papirice, bez teksta. Pitanja bez odgovora. Dugme sa svog kaputa koje sam otkinuo i poklonio dok su odjekivale detonacije, a jos jace nasa srca, cvrsto drzeci u dlanu ime koje je bilo ispisano. Njena amajlija svih ovih godina. Moja, njen pramen kose. Izvukao sam je sa nadom da cemo se naci nakar u snovima. 
I jedan postar, koji mi je ostavljao pismo u sanducicu pre desetak dan. Meni niko ne pise… Nemam nikog… `Izvinite, ali mora da je greska`, dok je skrivao smesak, i tumarao po nekim racunima. Iz Italije?!!
Probudio sam se u sekundi ocekujuci tisinu posle svega. `Ja sam u Firenci, cekam te…` poslednje recenice pisma. Uzeh kofer, njen pramen kose i dokumenta. Kako izgleda, dusu i oci cu joj prepoznati. 
Cekala me je na aerodromu. Oko vrata joj je bilo moje dugme kaputa, a u mojoj ruci njen pramen kose. Cutali smo, tek sa ponekom suzom, gledali dubinu secanja i zagrljaja. `Ben trovato, l’amore`, `I ja tebe oko moje, ceznjo`…
Jutro, posle… Na terasi je stajao dorucak i kafa sa granom masline. Nisam oci sklopio. Hteo sam tu noc da mirisem njenu kosu, gledam belo, na trenutke nasmejano lice i spokoj. 
Sedeo sam i razmisljao o sudbinama i da li se vreme nekada gubi. Da li sam imao strpljenja? Sedeo i pisao joj, dusa mi je pisala, dok je spavala. Prisla mi je necujno i zagrlila me. Sasvim obicno jutro u Firenci. Za nas, ne. Nije ceznja i ljubav prah da na vetru nestane. 
Dao sam joj pismo, a ona meni rec koju dugo nisam cuo `Volim te`….
by neovizant

 

Слика

Advertisements