Oci detinjstva


Gledam svoje oci detinjstva. Oci bezbriznosti i radosti. A sve samo pre tridesetak godina. Srce puno i prepuno zivota. Ljudi neki drugi. Vazduh u plucima, sveziji. Jutarnji zraci lepsi. Osmeh…. na prolaznicima, na licima svih nas… i bez zurbe za zivotom jer zivot nas je cekao i nismo ga jurili. Pogledi u nadi a ne u zemlju. I drago mi je sto sam video i osetio to vreme, vreme koje vise nikad nece doci. U to sam siguran. Zivi ono i zivece u nasim secanjima. Bolno i setno… Zivimo od danas do sutra. Sutra ne znamo sta donosi i sta treba. Bog nam dao svaki dan kao dar, i pobrinuce se da iznesemo svoj krst na ledjima, svako za sebe. Kakve su nam duse, da li su nam i dalje oci decije kao i srce samo On zna. Mi cemo znati kad za to dodje vreme. Kad nas pozove Stvoritelj i saopsti nam, procitanu nam dusu. U usima mi odzvanja recenica: “ Dignite se mrtvi da legnu zivi!“ Da li dolazi to vreme? Da nam pameti bar ostane u ludim glavama. Ili ce bolje poludeti ranije pa shvatiti sve na neki drugi nacin. Ne znam, a necu izgleda ni saznati. Nada zadnja umire ako mi ne umremo pre nje! A sve je do nas, u nama….

Advertisements

… stara gitara


… uzimam gitaru i ponovo po ko zna koji put pocinjem starim akordom. Ruka dodiruje zice, nezno, kao misli prema njoj. Nedostaje… I stara gitara je lepse zvucala kad je ona tu. A -mol je sada tu. Pored mene. Neka secanja i casa vina, crvenog kao krv. Hladna a ne uzavrela, puna strasti. Njena ruka mi ne dostaje. Zvuci su tuzni kao njene oci. Oci pune dubine i topline, kao morske dubine. I ova noc je hladnija, teza… Jedino zvezde pokazuju koliko je volim. U beskraju, prostranstvu tela i duse. Osecam miris polja zelenih, na proplanku, dok mi sapuce na uvo… A gitara stara svira, sama, pesmu andjela…. I cuti, nema, jer ne oseca njenu toplinu, dok ona putuje snovima….

 

… bol


… svaka bol predstavlja mucenje, tezinu, stradanje…. Bol nije zlo. Bol je sredstvo u nama, koje primorava da se pobrinemo o sebi. Da njega nema, ne bi smo doziveli danasnji dan. Bol je nas najverniji pomocnik u borbi za zivot. On predupredjuje lose posledice po nas i na njega se ne treba ljutiti. Dusevni bol, u vecoj ili manjoj meri signalizira da treba poceti s lecenjem duse. Ignorisanje takvog bola dovodi do teskih posledica. Pricajuci s mnogim ljudima, verujucim i neverujucim, dosao sam do saznanja da cak vise od dve trecine njih ne zeli i ne shvata poreklo njihovog bola. Obicno su ljuti na taj alarm sto im u dusi signalizira da nesto nije u redu. To moze biti savest, greh koji se nosi u sebi i lagano iz nematerijalnog prelazi u materijalni fizicki bol. Dakle, dusevni bol u kasnijim fazama prouzrokuje fizicke bolesti a samim tim i bol. Nase telo je jedna savrsena masina. Dusa ili svest, na koju jos niko nije dao objasnjenje gde se nalazi, trazi pomoc od nas samih. Pitali su me gde da nadju lek za bol u dusi. U nama samima, nasoj dusi kroz pokajanje i iskrenu molitvu…

 

… tiha noc


… tiha vojvodjanska noc. Mirisu ravnice i svezina koja pada na njih. Raduju se polja mesecini. Skriva poglede onako stidljivo dok zrikavci pevaju. Napacena zemlja puna znoja i briga ali ponosna. Oseca ona ljude oko nje. Posteni i casni. Dostojanstveni i cistog obraza, od reci. Tek tu poneki korov kao medju ljudima. Nije sprzilo sunce, uvuklo se u zemlju duboko. Saljem vetar da ga pocupa. Da ne unisti one zdrave izdanke zivota, koji radjaju zivot….

 

… ziveti vecno


… pitaju se neke duse da li sam ziv, jesam… zivim vecno! Borba je neprestana, protiv zla… A to je sujeta, gordost, mrznja… Nekad u meni, nekad u tebi koji citas ovo… Nekom vise nekom manje… Ali pokajanje… Dolazi, pre ili kasnije. Kad osetis svoju savest, ne treba ti odgovor, shvatices vec… Bavi se svojim zivotom, da se drugi ne bave tvojim… A znaj, i to dobro… Za sve sto si se kleo, pa slagao, doci ce onaj koji meri tvoje srce, neces imati teg pravde da stavis na drugu stranu… A onda, put u ponor…