Imam vinograde. a imam i ljubav…


… sećam se tih vinograda, jutarnjom rosom oblivenih. Oči sam im poznavao, suze brisao. Osmeh darivao, sreću čuvao. Samo smo vetar i ja znali koga vole. Bordeaux. I danas je volim, pored mene, u nekom našem vinu, čaši punoj vetra i strasti, zagrljaja i nežnosti, žene i muškarca, devojčice i dečaka. Ljubav. Istina. Taj naš vinograd i mi…

Са интелигенцијом, без доброте и нежности, човек је готово ђаво…


image

Срна сам. У васиони ја сам чуло туге.  Давно-давно, Неко је протерао на земљу све што је тужно у свима световима и од тога салио моје срце. И отада ја сам чуло туге.

Живим тиме што из свих бића и твари сишем тугу. По црну кап туге спусти у моје срце свако биће чим му приступим. И црна роса туге као танки поточић струји кроз моје вене. И тамо, у моме срцу, црна роса туге прерађује се у бледу и плавичасту…

Начула сам, роморио је поток од суза: људи се хвале некаквом интелигенцијом. А ја их гледам из њихових главних дела: греха, зла и смрти. И изводим закључак: ако се њихова интелигенција састоји у томе што су измислили и саздали грех, зло и смрт, онда то није дар него проклетство.

Свети Јустин Ћелијски (одломак)

ODLAZI CIRKUS, A JA SE PITAM SADA


image

A ne sećate se cirkusa u vašem gradu!? Sećate… Artisti, fakiri, madjioničari, pajaci i životinje. Klovnovi sa tužnim osmehom… Otišli, nema cirkusa, šatri i graje dece. Neće ni doći. Nema ih, ne postoje. Cirkus je predstavljao i nadu i tugu. Sve što se u dečjim očima moglo videti, na prašnjavom putu prepričavati i oko kruga šatre kada ode sa piljevinom, pokušati izvoditi u skokovima. Okupljeni oko vatre, brojali smo pare koje smo sakupili od roditelja i rodbine. Bilo je i za šećernu vunu. Trubili, vikali a posle plakali. Da nam je jos magije…
I, ko sada ostade cirkus a ko publika? Kome su sada nasmejana a tužna lica… Ko guta vatru i leži na ekserima? Narod, da, mi….

Duša ne korača, ona se šunja


image

Ona je često sedela na prozoru i gledala. Nije izlazila osim u snovima. Duša joj se ponekad šunjala kao po jastuku.
On je bio skitara. Na svakom krovu je znao da baci pogled na mesec i kaže ‘Idem tamo gde me pogled nosi.’
Često sedeći na obližnjem tremu, preko puta gospodjice frajle, uhvatio je njen pogled prema njemu. Sporo dobaci i on, poneku misao koja mu se vrzmala po glavi.
Nije ona tugovala, nije znala ni sta je svet. Svet je bio samo u njoj. A šta bi mu i rekla? Dodji da zajedno sanjarimo. On živi san, šta će mu san bez sna? Pa to je ustvari život!
On je gledao i mislio, ‘Pa ako je život lutanje i sve što imam od zemlje samo ovo pod mojim šapama, ja onda nemam ništa.’
Prišao je jedno veče i rekao, ‘Da li si za ples!’
Ona se iznenadila. Bio je i strah u njoj ali i radost. ‘Ja plešem sama, noću kada niko ne vidi.’
‘I ja plešem samo za sebe, onda plešimo zajedno, svako sa svojom mesečinom.’
I plesali su. Na mesečevom krovu, pomalo usijanom od nekih novih osećanja koje su počele da se stvaraju a nisu znali kako da ih nazovu.
Ljubav, možda.

Kada otvorim oči


image

Nekada davno prošao sam jednom ulicom koja je nosila naziv ‘Neznana’, nigde broja, nigde obeležja. U jutarnjim satima, žagor i graja ljudi. Svako je svakom govorio ‘dobro jutro’, pa i meni neznancu. Otpozdravio sam svakog sa osmehom na licu. Ujutru mnogo ne pričam, teško mi je da govorim, slušam i osluškujem.
„Vi sutra nećete biti na ovom mestu, kod nas!“ -saseče me rečenica dečaka sa slamenim šeširom. Iznenadjen, gledao sam ga nemo. Krupne, iskrene oči su me gledale.
„Ne znam ni ja, a otkud bih ti to znao?“, najzad sam i ja progovorio, pomazio ga po obrazu i spustio se niže u visini njegovih plavih očiju.
„Znam, ja sam tvoja sudbina!“ -reče blagim tonom.
Da, svih ovih godina, putujući i živeći, ta rečenica je bila jedina iskrena i istinita. Dečaka nikada više nisam sreo, ni ulicu a ni ljude.
Znam da kada mi sledeći put bude saopštio istu rečenicu, napisaću na parčetu papira nekoliko reči, uhvatiti ga za ruku i poći tamo gde me bude poveo, tamo gde sam rodjen da bih otišao…

Vreme nije živo pa da umre


image

Kakva je on pisao pisma. Nije da nije ali svaku priliku bi iskoristio da im se javi. Makar sa par rečenica. Tek onoliko da ne brinu.
I ona mu je pisala. I više nego što je stizala od obaveza u kući i nadnjičenja, brige za dete i da se preživi taj strašni rat. Znala je kako mu je. Znala i molila se da samo bude živ i dodje im kući sa fronta. Teška ruska zima, još teže godine bespuća. Za nju i njega, vreme stalo, osim u pismima.
Poslednja rublja na stolu, sveća obasjava malo brasna i vode, ujutru je Bozic. Bez njega, četvrti… Nada poslednja umire. Vreme možda. Njih dvoje nikada. To je često ponavljala.
Jutro, prvi koraci prema pragu i pogled u daljinu. Nema ga.
„Srećan ti Božic, oče moj!“
„Srećan Božic mili moj, gde god da si…“
Samo vetar je čuo reči i odneo ih negde na sever, prema njemu.
On, i tog božićnog jutra u rovu, osluškuje ovoga puta tišinu. Nema granata da pokvare mir. Vetar je prolazio i donosio miris samo njemu znan. I čuo je reči. Da, čuo je i tiho prošaptao.
„I vama, jedine moje…“

Srbi, narod koji priželjkuje sneg


image

Statistika je gadna nauka. Ćošak na tezi izračunavanja brojki i mišljenja. Kao i guzica. Ona je obla, i svako je ima.
Četiri od pet Srba želi da padne sneg. Raduje se, priželjkuje, piše o tome, i gleda u nebo. Znači oko 80%.
Na taj broj od stotke, 20% su ljudi koji misle, pišu i kukaju, ne želeći ni jednu pahulju, jer ako sneg padne, treba očistiti, paziti se klizavice, a to je ionako samo voda u drugom obliku.
E, sada ide obrtanje statistike.
Pada sneg, prva grupa koja ga je želela, posle nekoliko dana, kuka, negoduje i psuje. Nemoguće ga je čistiti svaki dan, pa klizavica, kako očisti puteve, gužva, ide bljuzgavica, itd…
Druga manjinska, koja ga nije ni želela, shvati kako da se nekako izbori sa njim, izvede decu da se grudvaju, očiste sneg pa popiju topli čaj, sede uveče i gledaju kako padaju pahulje, tonu u san.
I tako statistika ide kroz život. Šta si želeo a šta radio, nauka te ne pita, već sudbina. Što te zadesilo, to si i zavoleo. Ako si želeo, a što si i pomislio. Sve do neke nove statistike i nas Srba, življa koje ima svoje mišljenje…